Kada sam se vratio sa priprema reprezentacije stavio me je na klupu. Spremao me sedam dana za meč sa Milanom, a onda nisam bio ni među 16, kaže Slobodan Marović
Na travi vatra, van terena smireni intelektualac. Slobodan Marović (13. 7. 1964, Bar, SFRJ) imao je sjajnu karijeru ali je na “Marakani” prošao i Tantalove muke…
o Nema vas u fudbalu, čini se da se predugo odmarate?
– Posle angažmana u Crvenoj zvezdi, gde smo Žarko Đurović i ja bili pomoćnici Roberta Prosinečkog, zbog situacije u našem fudbalu odlučio sam da se ne prihvatam trenerskog posla. Ali, to ne znači da je to odluka za sva vremena, apliciraću za profi licencu, ali u Crnoj Gori krajem ove godine, jer je u Srbiji to nemoguća misija. Možda se jednog dana i predomislim jer zaista mislim da bih i u trenerskom poslu mogao da budem uspešan.
o Loptu ste počeli da jurite u rodnom Baru?
– Klasika, prvo na livadama, pa na školskim igralištima, sa 12-13 godina došao sam u Mornar, ali nisam dugo ostao.
o Već sa 14 godina dolazite u školu Crvene zvezde, kako ste preboleli odvajanje od porodice?
– Bio sam dete i nije mi bilo lako. Trnoviti su to putevi. Ali, imao sam u Zvezdi sve uslove i vrlo brzo sam se adaptirao.
o Prvi profesionalni ugovor ste potpisali za Zvezdu, ali ste odmah otišli u Osijek (26 utakmica) na kaljenje?
– Konkurencija je bila žestoka a ja mlad, i bilo je normalno da odem negde da igram. Dočekao me je trener Đuričić, sjajan strateg i još bolji čovek, šest meseci me je trenirao i Ljupko Petrović.
o Povratak u Zvezdu 18 meseci, ostali ste pet godina(preko 250 utakmica) na “Marakani”?
– Da, trebalo je da ostanem dve godine, ali su me pozvali šest meseci ranije. Trener je bio Velibor Vasović, a konkurencija, boli glava. Radio sam dobro, borio se i izborio za mesto u startnoj postavi.
o Ljupko Petrović vas je trenirao u Osijeku a onda i u Zvezdi?
– Ljupko je došao 1990/1991 u godini koja je najbolja u istoriji našeg fudbala, u Jugi smo bili neprikosnoveni, postali smo i prvaci Evrope.
o Godine prolaze a zvezdaši se stalno vraćaju na 1991. godinu, kako vi gledate na taj uspeh posle toliko godina?
– Kao što se taj uspeh nikada neće izbrisati iz moje glave, neće ni iz glava navijača. Pogotovo kada ne ide dobro. E, sada, posle 10 godina smo ponovo u Ligi Evrope, pa će “delije”, nadam se, imati čemu da se raduju i u narednom periodu. Jer, zaista smo protiv Krasnodara igrali dobro.
o Da li ste i vi bili među onim igračima koji nisu bili za zatvorenu varijantu Ljupka Petrovića u finalu sa Marseljom?
– Jesmo bili iznenađeni mada, ruku na srce, znali smo da je Olimpik mnogo jak, a bili smo i svesni da mi nemamo iskustvo finalnih utakmica. Do utakmice odluke smo igrali briljantno, ali da smo bili veliki tim pokazali smo u finalu, kada smo na potpuno drugačiji način ostvarili sve Ljupkove zamisli i popeli se na evropski tron.
o To je ono što ćete pamtiti po dobru, ali tri godine ranije, 1988, bili ste u velikim problemima i sukobu sa Brankom Stankovićem koji je mogao da vas košta i karijere?
– Ne volim o tome da pričam pogotovo što Stanković nije živ…
o Da, ali ne možete da pobegnete od tih događaja?
– To je zaista bio najteži period u mojoj karijeri, a ni dan-danas ne znam zašto me je Stanković gurao u zapećak. Vratili smo se sa priprema reprezentacije Piksi, Najdoski, Milojević i ja, a već na prvoj prijateljskoj utakmici nisam bio u timu. Smatrao sam da kao reprezentativac moram da imam prioritet, pa ko bude bolji – neka igra. Međutim, prolaze utakmice a mene nigde nema i proradi moj egi. Odem ja na razgovor sa Brankom i kažem mu da ne bih igrao neku utakmicu jer me boli stomak. Slažem naravno. A on je to jedva dočekao i odgovorio mi: “E sada će te boleti i stomak i glava.” Narednih meseci sam igrao sporadično, ćutao i čekao priliku.
o I mislili ste da ste je dočekali, a u stvari sukob je potpuno eskalirao pred meč sa Milanom?
– Kada tada nisam umro… Naime, igrao sam protiv Sarajeva dosta dobro, a sedam dana pred duel sa Milanezima Branko me je uigravao. Na svakom treningu se videlo da ću početi u prvoj postavi. Posle treninga Stanković je sa mnom pričao o utakmici, govorio kako da čuvam Donadonija, da se pripazim ubacivanja beka Tasotija i dolaska iz drugog plana Ančelotija. I tako sve do ulaska u svlačionicu. Priča bata Stane ko će da igra i ja vidim da me nema u timu. Pao mi je mrak na oči, preznojio sam se ali sam ćutao.
o Ne dugo?
– Hteo sam samo da uzmem rezervni dres i izađem i pitam pomoćnog trenera Vladicu Popovića koji sam broj. A on mi kaže: “Izvini, ali nisi ni među 16 igrača.” E, tada sam potpuno poludeo, odem kod ekonoma Stoleta, kad, eto ti Stankovića. Ja proključao i kažem mu: sram vas bilo, možete deda da mi budete, a igrate se sa mnom. Vama želim sve najgore, a vama momci sve najbolje, da pobedite Milan.
o Rekli ste da znate zašto se Stanković tako ponašao?
– Ne da znam, nego da nagađam, ali kada nisam siguran onda to i nije za novine. Ali, znate kakav je Stanković bio. Udario je odmah na Piksija, nije mu mogao ništa kao igraču, ali mu je uzeo kapitensku traku. Ni Robi mu nije bio po volji, naravno, ni ja. Sve su to bili igrači koje je Vasović voleo i na neki način forsirao, šta drugo da kažem.
o Šta bi bilo da Stanković nije smenjen?
– Ko zna, u svakom slučaju za mene ne bi bilo ništa dobro, možda bi mi i uništio karijeru. Zvezda je tada slabo igrala, bilo smo 13-14 na tabeli pa je Stanković na moju sreću smenjen. Došao je Dragoslav Šekularac i vratio me u život.
o Bili ste standardan član najboljeg tima Evrope, a opet karijeru ste nastavili u Švedskoj?
– Kao prvo, nisam imao menadžera, a ni nekog iskusnijeg koji bi me savetovao. Odbio sam Seltu i La Korunju, koji su tada bili drugoligaši u Španiji, jer sam smatrao da mogu da igram u svakoj evropskoj ligi. Pa, bili smo najbolji u Evropi, zasluživali smo svi dobre transfere…
o Engleska je bila skoro izvesna, šta se dogodilo da ne odete na Ostrvo?
– Ivan Golac je kontaktirao sa trenerom Sanderlenda i predložio me, ali da ne potpišem za Engleze odmogla mi je Zvezda. Sve je bilo dogovoreno, a onda su tražili da se ugovor potpiše u Beogradu. Ne znam zašto, ali znam da do transfera zbog toga nije došlo. Vreme je prolazilo, kreću ratovi, ja dobijem ponudu iz Švedske i šta ću, prihvatim je. Ugovor sa Norčepingom (59-5) je bio dobar i tamo sam proveo dve lepe godine. Dva puta sam bio proglašavan za najboljeg odbrambenog igrača Švedske. Bio sam šest meseci i u prvaku Danske Silkeborgu (15) koga sam pojačao za evropske utakmice, ali smo u baražu izgubili od Dinama iz Kijeva.
o Dve godine ste igrali i za Šenžen (26). Tada je fudbalska Kina tek počela da se otvara?
– Da, ja sam možda bio i stranac sa najboljom reputacijom u to vreme. Za dve prelepe godine u Kini zahvalan sam nažalost pokojnom Tomi Kaloperoviću koji mi je pomogao da odem u Šenžen
REPREZENTATIVNA TUGA
o REPREZENTACIJA, četiri utakmice, malo? – Iskreno, očekivao sam mnogo
više. Selektor je bio Osim, imao je svoju viziju, na mojoj poziciji je
najčešće igrao Baljić, zaista odličan levi bek, ali ipak i danas mislim
da sam morao da dobijem bar ozbiljniju šansu, da bar budem na širem
spisku. Na moju žalost, ostaće zapisano da sam debitovao protiv SSSR, a
igrao još protiv Severne Irske, Kipra i Brazila u Brazilu. Tuga.
NEMA FUDBALSKOG NASLEDNIKA
o IMATE dva sina i ćerku, ali ne i fudbalskog naslednika? – Stariji sin
Igor (28) je završio fakultet Dramske umetnosti, direktor je
fotografije, asistent na fakultetu u Beogradu, snima filmove. Mlađi
Sandro (26) se bavi hotelom u Sutomoru, završava IT fakultet. Trenirao
je u Čukaričkom, pa u Zvezdi, Radu, bio kadetski reprezentativac,
talentovan zadnji vezni, ali je digao ruke od fudbala već u 18,
osetljive godine… Ćerka Ena (18) je matutrant Pete gimnazije.
